​По образовању је био лекар, а прославио се као писац. Писао је приче и драме. Најпознатије драме: Ујка Вања, Галеб, Вишњик

Антон Павлович Чехов

1860-1904

Ујка Вања је први пут објављен 1897. у књизи Драме А. П. Чехова у Санкт Петербургу, а настао је настао прерадом Чеховљевог неуспелог комада  Шумски дух написаног 1890. године.

Најпре је Ујка Вања извођен по руским провинцијским позориштима, а у Москви је драма изведена у октобру 1899, у поставци Московског художественог театра на чијем челу су били Станиславски и Немирович-Данченко. Имала је одличан пријем публике, а и критичари су полако почели да прихватају Чеховљеву драмску уметност.

​

Ујка Вања - прво извођење

​Главни драмски развој и извор напетости је у сукобу између Ивана Петровича Војницког – ујка Вање, брата професорове покојне жене, и професора Серебрјакова. Он није једини јер га прати неколико драма других лица, љубавних интрига углавном: Војницки се удвара Јелени Андрејевној која га избегава, Соња је заљубљена у Астрова који је према њој равнодушан, док Астров и Јелена Андрејевна имају симпатија једно према другоме, али до љубавне везе не долази.

Чехов се нашао пред тешким задатком да драматизује, да прикаже на сцени у драмском облику, унутрашње борбе својих јунака које не воде никуда, не воде жељеним променама ма у чему се оне састојале.

Чеховљеви сензибилни и несрећни јунаци сањају о бољем животу, или упорно жале за пропуштеним приликама и прогоне их прошле заблуде, али не раде ништа како би остварили своје снове.

А и када се одваже да искораче из колотечине, чека их пораз.

​Драмски развој у Ујка Вањи не доводи ни до каквих крајњих исхода, не долази ни до убиства ни до самоубиства јунака, нема ни срећно спојених љубавних парова, нити браколомних компликација. Сва је драма била у освешћивању и избијању унутрашњих токова, сукоба и дилема јунака на површину, али су они, пошто нису довели до одлучних промена, поново пригушени. У случају Војницког и Соње, патетичним Соњиним монологом на крају IV чина, јасно се публици ставља до знања, да никаквих промена неће ни бити, да је и остатак њиховог живота патња и дуго трпљење.

​И можемо рећи да је свако од њих несрећан на свој начин: Астров, иако позитивно делатан и друштвено и еколошки одговоран, за себе тврди да је отупео и да га ништа не одушевљава, племенита Соња је несрећна у љубави и заробљена на имању где заједно са Војницким ради како би Серебрјаков са женом могао лагодно да живи у граду, Јелена се погрешно удала за уваженог џангризавог старца, а себичном Серебрјакову смета недостатак славе након пензионисања.

​Дакле, мање-више сви имају осећај да их је живот изневерио или ускратио за нешто, или једноставно да живот којим живе није оно право или није оно најбоље што могу. У корак са преиспитивањем прошлог и садашњег живота иде и маштање рефлексивних Чеховљевих јунака о бољем будућем животу, и питања који они воле често да постављају: како ће изгледати живот у Русији за сто-двеста година после њих и да ли ће се их се потоње генерације уопште сећати и по чему.

ЕГОН САВИН: Чехов је увео време у драму и драму у време. Његови ликови питају се може ли се промашено пренебрећи а протекло надокнадити. Заносимо се да време које је неповратно прошло, које је донело године и умор може у једном тренутку постати нестварно, да се може почети изнова са тачке на којој је све пошло погрешним путем. Али очекивана будућност не долази, новог живота, у ствари, нема.

Ујка Вања - ЈДП
Режија - Егон Савин