Марко Краљевић и вила

Марко Мрњавчевић (око 1355 ‐ 17. мај 1395. Ровине, Влашка), познат као Краљевић Марко, је био српски краљ и главна личност једног од циклуса српских епских песама.

Био је син краља Вукашина Мрњавчевића и синовац деспота Јована Угљеше.

После смрти оца Вукашина у Маричкој бици, Марко је постао турски вазал. Погинуо је у бици на Ровинама 1395. против влашког војводе Мирче борећи се на страни Турака.

Марко је, у песмама и у историји, столовао у чувеном Прилепу граду.

Управљао је облашћу која данас припада Републици Македонији.

Осим што је прослављен као српски народни јунак, њега су прихватили и други народи, тако да је постао и део нихове народне уметности.

У 19. веку је забележене су песме о српском јунаку на Алпима и све до Црног мора.

На тадашњем простору од Вардара, па чак до Триглава, Марко је практично јунак кој носи заједничке особине различитих народа са ових простора, које чувају сећање на старо херојско време, иако је, у ствари, био српски племић.

Народна епска песма о невероватној снази Марка Краљевића и значају побратимства.

Мотив побратимства на почетку песме.

"Напоредо језде добре коње,

Напоредо носе копља бојна,

Један другом бело лице љуби,

Од милоште до два побратима."

Вила је излечила Марковог побратима и за његово јунаштво се прочуло свуда по Мироч планини.

"О чујете, виле другарице!

Не стрељајте по гори јунака

Док је гласа Краљевића Марка

И његова видовита Шарца

И његова шестопера златна!

Што сам, јадна, од њег' претрпила,

И једва сам и жива остала!"